Ono što je prethodilo snu: 14. 07. 2020.

Posao mi je zanimljiv i dinamičan i zahteva putovanja u druge gradove u odnosu na onaj u kojem imam prebivalište. Tog dana sam imao poslovne obaveze u jednom od gradova i lepo sam se osećao. Na radnom mestu nas je bilo desetak, od toga je većina bila ženskog pola. Neke od njih mi se sviđaju (znam ih od ranije, isto poslovno) i mogle bi da pokrenu „leptiriće u stomaku“. Po povratku kući svratio sam kod jednog drugara. Sedim tako kod njega i kroz prozor vidim jednu devojku koja je u dvorištu. On mi kaže da je to ta sa kojom je hteo da me upozna, izlazi po nju i dolaze zajedno u sobu. Na prvi pogled mi se svidela i delovala mi je baš mlado. Činilo mi se da je nikad nisam video, iako nam je isti rodni grad. Gledajući je imao sam pomešana osećanja – osećanje inferiornosti (jer je ona lepa i mlada) i osećanje nadmoćnosti, jer sam stariji i profesija kojom se bavim mi uliva sigurnost. Kasnije sam razmišljao o dnevnim događajima, ali sam zadržao ravnodušan stav prema njima.

Naziv sna: Prestanak samoobmanjivanja

Nalazim se ispred kuće, okružen nekim devojkama (ženama). Jednoj prepoznajem lice (slična devojci koju sam upoznao kod drugara) i sa njom nešto pričam. Ostale su tu, kao u magli. Osećam se neprijatno što pričam sa jednom, a ostale to, verovatno, slušaju. Zamišljam da bi bilo bolje da se viđam posebno sa svakom, a da ostale to ne vide i ne znaju.

Kasnije se nalazim u nekim kolima na zadnjem sedištu sa tom devojkom, ležimo zajedno jedno uz drugo. Prostor je uzan, a ona je oskudno obučena i zbog skučenosti prostora bukvalno smo prilepljeni jedno za drugo. Moje ruke su, iz tog razloga, na njenom telu, kao da nemam gde da ih stavim. Ja to, kao klinac, koristim i dodirujem tu devojku po pojedinim delovima njenog tela (žargonski „vaćarim“). Pri tome uživam i razmišljam da, ako se bude bunila, imam opravdanje da mi ruke nemaju gde, jer je prostor veoma skučen. Osećam se lepo, uzbuđeno, a činilo mi se i da mi ruke uživaju.

Utisak nakon buđenja:

Bio mi je nekako čudan san, ali nisam osetio neko veće uzbuđenje. Imao sam utisak da je to još jedan u nizu snova u kojima se pojavljuju devojke (žene) i u kojem imam neku ulogu u njemu. U ranijim snovima su mi se pojavljivale slične scene u kojima sam okružen nekolicinom devojaka. Kako se u meni vodi unutrašnji konflikt da li da nastavim da budem sam, svoj i slobodan (kao do sada), ili da se otvorim i pronađem svoju srodnu dušu, donosim odluku da ovaj san podrobnije analiziram.

Analiza sna uz opise:

Nalazim se ispred kuće, okružen nekim devojkama (ženama) (prija mi sve veća okruženost ženama, one su razumne, druželjubive, osećajne i spremne za druženje sa mnom; ali, kao da umanjuju fokus da budem sa tom jednom pravom za mene). Jednoj prepoznajem lice (slična devojci koju sam upoznao kod drugara) i sa njom nešto pričam (mogla bi da bude devojka o kojoj mislim i sanjam da ću je sresti u životu, kao mog životnog saputnika; atraktivna i mlada, predusretljiva i od pomoći, odgovorna, neko u čijem prisustvu mi se pale „lampice ili leptirići“, ali ujedno sa gardom i predubeđenjima o meni samom). Ostale su tu, kao u magli. Osećam se neprijatno što pričam sa jednom, a ostale to, verovatno, slušaju. Zamišljam da bi bilo bolje da se viđam posebno sa svakom, a da ostale to ne vide i ne znaju (više njih i moja želja za skrivanjem od njih je neprekidno traganje za „tom pravom osobom“, u smislu ova nije ta i tako redom sa jedne strane; sa druge strane, nijednoj ne pružam suštinski prostor da ostvarimo bliskost).

Kasnije se nalazim sa tom devojkom u nekim kolima, na zadnjem sedištu, (auto je potreba i pomaže za kretanje kroz život; ali zadnje sedište je rezervisano uglavnom da se neko preveze, ili služi kao mesto za decu; nama nedostaje prostor da se zapravo odmorimo dok ležimo i dok smo udaljeni od svakodnevice, kako bismo mogli da imamo pravo vreme za intimnost, opuštanje, zabavu i uživanje) ležimo zajedno jedno uz drugo. Prostor je uzan, ona je oskudno obučena, i zbog skučenosti prostora bukvalno smo prilepljeni jedno za drugo. Moje ruke su, iz tog razloga, na njenom telu, kao da ih nemam gde (moje razmišljanje iz straha da ću biti zatvoren kada nađem srodnu dušu, da ću izgubiti slobodu i da mi druge neće biti nadohvat ruke). Ja to, kao klinac, koristim i dodirujem tu devojku po njenom telu (žargonski „vaćarim“) (dodiri proizvode uživanje, fizičko upoznavanje i razvijanje bliskosti). Pri tome, uživam, i razmišljam da, ako se bude bunila, imam opravdanje da mi ruke nemaju gde, jer je prostor veoma skučen. Osećam se lepo, uzbuđeno, a činilo mi se i da mi ruke uživaju (dočarava situaciju da ću se osećati lepo i uživati u svemu sa izabranicom moga srca).

Premošćavanje sna:

San koji sam sanjao i koji mi se jasno urezao u sećanje, odslikao je, u određenoj meri, moje stvarno stanje u kojem se nalazim, sa svim pozitivnim i negativnim karakteristikama.
Kuća ispred koje se nalazim je simbol sigurnosti, zaštite i odmora. To je kutak u kojem čovek nalazi svoj mir i življenje skriveno od sveta, baš kao u stvarnom životu moj stan u kojem živim i koji mi pruža komfor – lepo sam ga opremio i to je prostor u kom provodim dosta vremena i koji me ispunjava.
Devojka sa kojom nešto pričam ispred kuće, kako i ostale devojke/žene u snu, podsećaju me na situaciju u realnosti. Poslednjih par godina došlo je do promene u strukturi mog društva. Ranije sam se više družio sa muškarcima, dok poslednjih godina, postepeno i gotovo neprimetno, došlo je do promene, pa tako dopuštam sebi i otvaram se za češća druženja sa devojkama. Preciznije, sada se mnogo više družim sa ženama nego sa muškarcima. Osim toga, poslednjih par godina, menjavši sebe, postao sam interesantniji suprotnom polu, ali ujedno i neka vrsta “mete” za ozbiljniju vezu, a možda i nešto više. To vidim, osećam i toga sam svestan. Međutim, imam zadršku i čekam onu zbog koje će mi se upaliti „lampice“, odnosno gde će to biti obostrano. Do sada je to, najčešće, bilo jednostrano, što nije dovoljno da bi se ostvarilo nešto „više“. Ja, po prirodi, ne mogu reagovati ako ne osetim neke „leptiriće“, pa tako održavam sa svim ženama/devojkama površinski odnos.

Devojka sa kojom razgovaram je deo mene koji traži neku zbog koje će mi se upaliti „lampice“. To je aspekt mene koji želi da nađe „srodnu dušu“, sa kojom će mi život biti ispunjeniji sa jedne strane. Ali, taj deo mene je istovremeno pasivan, nepreduzimljiv, zatvoren i pun predubeđenja o meni samom kao neadekvatnom za vezu/bliskost, što pokazuju moja razmišljanja, boravak na mestu odakle se auto ne vozi i moja statičnost u snu – klinačko neiskusno poigravanje sa rukama koje nemam gde da stavim. Ipak, boravak sa njom u takvom skučenom ambijentu zadnjeg sedišta simbolizuje moju čvrstu povezanost i neodvojivost sa delom mene koji traži nekoga sa kim će provesti ostatak života s jedne strane, a sa druge strane je dodirujem i ostvarujem bliskost sa njom, kao i sa delom sebe koji je pun predubeđenja o tome kakav sam, da li sam vredan da budem u vezi, uključujući i moja premišljanja da li da ostanem sam, ili da se otvorim za bliskost. Kola simbolizuju kretanje kroz život, neku promenu i nove vidike. Sama činjenica da se nalazimo u kolima, na zadnjem sedištu, pokazuju da ja “imam kola” za promenu i kretanje, ali da nisam na odgovarajućem mestu da bih počeo „voziti“ i da bih stvarao neophodne promene ukoliko želim da pronađem svoju srodnu dušu. Možda je i preporuka mog razmišljanja u snu da počnem da se viđam sa svakom od devojaka/žena jedno od rešenja. Na taj način bih dopustio da bolje upoznam svaku i time dozvolio da se prema nekoj od njih i upale moje „lampice“.

Zaključak:

Simbolika te devojke i mene, prvo ispred kuće, a potom na zadnjem sedištu auta, pokazuje da je taj deo mene koji traži „srodnu dušu“ neaktivan i nepreduzimljiv, da je vezan za stare obrasce ponašanja i mišljenja da me određene devojke ne žele i da im nisam simpatičan. Paralela sa snom je ta, da mi taj skučen prostor u kolima smeta da se razmahnem i dobijem više prostora i slobode u tom pravcu. To je moja pasivnost, gde ne preduzimam ništa, ili ne u dovoljnoj meri, kako bih podstakao određene aktivnosti u tom pogledu.
Moja nova odluka treba da bude zamena starih obrazaca ponašanja novim obrascima, koji će mi dati više slobode da počnem upravljati i tim aspektom svog života. Simbolično, da sednem u kola i upravljam njima, kako bih obezbedio kretanje i promenu. Vreme je da prestanem da „vaćarim“ sebe, ili da se obmanjujem tako što ostajem pasivan i vezan za svoja predubeđenja. Potrebno je da dam prostor dubljem upoznavanju devojaka koje me okružuju i kojima sam očigledno simpatičan i dovoljno dobar, čim su tu oko mene. Važno je da spoznam i prihvatim taj deo svog unutrašnjeg sabotera koji ima gard i predubeđenja, pa je bliskost sa njim neophodna. Važno je da napravim akciju ka dubljem upoznavanju devojaka i sebe u vezi sa njima, kako bih došao do „lampica ili leptirića“ i kako bih konačno pronašao svoju srodnu dušu.
AniMašta
Anita Marković