20. 11. 2021.
Crvena ruža Univerzuma


Jutro je. Idem na jutarnji čas joge. Držim slušalice u ušima i slušam hodajuću meditaciju. I pored toga što držim slušalice u ušima, vidim čoveka kako se velikom brzinom spušta niz ulicu. I on nosi slušalice i očigledno sluša neku svoju muziku. Dok tako juri niz ulicu on glasno peva. I ja mogu da ga čujem. Delovao mi je slobodno, u kontaktu sa sobom, svojom dušom i unutrašnjim Detetom, tako slobodan sa vetrom u kosi i spontanim pevanjem za sebe iz srca. Osmeh mi se razvuče od uha do uha podstaknuta njegovom lepršavom energijom.

U istom trenutku, zvuk njegovog pevanja dopire do starijeg čoveka koji ide meni u susret. Okrenuo je glavu ka izvoru zvuka i kada je shvatio poreklo zvuka nabrao je svoje obrve i osuđujući ga pogledao. U momentu sam osetila i njegovu kritikujuću, osuđujući energiju, energiju neodobravanja i strogoće.

Odjednom pomislim kako sam zadovoljna i srećna da sam se razvezala i oslobodila od tog strogog kritičara u sebi, što umem da poštujem spontanost, kontakt sa unutrašnjim Detetom. Kako sam to pomislila, bukvalno na sledećem koraku na trotoaru tu pred mojim nogama ležala je crvena ruža. Moj osmeh je bio još veći. Sagnula sam se i uzela sam je, zahvalila sam se Univerzumu i veselo produžila svojim putem.
AniMašta
Anita Marković