Strouk i diskaunt

Strouk zapravo predstavlja stimulaciju i pohvalu. Porukama koje sadrže stroukove se prepoznaje nečije postojanje. Evo primera:

   Ti si najbolji mamin/tatin dečak/devojčica.

   Mama se mnooogo raduje što te je rodila.

   Znaš, tata je uživao da se igra/druži sa tobom.

Diskaunt je suprotnost - izostanak stimulacije i ignorisanje, a time i negacija nečijeg postojanja. Daću neke primere:

   Ćuti tu i stidi se/da te ne čujem.

   Nemoj da ti ja pokažem svoga Boga.

  (dete nešto dobro/kreativno uradi, postigne uspeh) Reakcija roditelja izostaje. (kao da se podrazumeva, roditelj nema vremena da zastane i primeti i sl.)

Odrastanje dece u ovakvim ili sličnim uslovima može da dovede do usporenog razvoja. Od toga koliko je učestalo i koliko je snažno diskauntovanje zavisi i stepen uticaja na dete. Da bi pridobila potrebnu pažnju i zadovoljila svoju prirodnu potrebu za stroukom, deca pronalaze različite načine kako da privuku pažnju. Tako mogu da odu i u krajnost i pažnju privlače negativnim ponašanjima. Zbog toga sledi zaključak:

   Makar i negativna stimulacija je potrebna za preživljavanje.

   Ignorisanje je najsnažniji oblik kazne.

   Negativan strouk je bolji od diskaunta!


Vrste stroukova

   Pozitivni (prijatnost) i Negativni (neprijatnost)

   Fizički (dodir) i Simbolički (razmena poruka)

   Verbalni (reči) i Neverbalni (gest)

   Uslovni (mora da se zasluži) i Bezuslovni (samo zbog toga što postoji)

   Uslovni Strouk i Diskaunt = PONAŠANJE (mora da se zasluži)

   Bezuslovni Strouk i Diskaunt = BIĆE (dobija se bez obzira na ponašanje)


VAŽNO

U procesu vaspitanja, ali i u samom životu, mnooogo je važno napraviti razliku između BIĆA i PONAŠANJA.

Daću primer u odnosu sa decom. Recimo da dete nešto u igri slučajno obori i polomi, možda zbog nepažnje, možda zbog zanosa u igri, a možda i namerno. Obično je prvi impuls da se dete izgrdi jer nije dobro, jer je nepažljivo, možda padnu i etikete da je smotano, glupo i slično. Kada dođe do ovakvih poruka, dete ih doživi lično i prihvati ih u odnosu na svoje biće. S vremenom, dete iz ovakve pozicije razvija manjak samopouzdanja i gubitak vere u sebe. Ovde bi preporučena korekcija bila u vidu adresiranja detetovog ponašanja kao neprimerenog, dok je dete kao vaše dete i biće UVEK OK, VREDNO i VOLJENO ma šta da uradi.

Sa ove tačke možete da zaključite da smo svi bili deca i da smo prolazili kroz uspešnije i manje uspešne modele roditeljstva/vaspitanja naših roditelja ili roditeljskih figura. Dakle, nesumnjivo je da je odnos naših roditelja i drugih autoriteta uticao na nas da svesno i nesvesno oblikujemo svoj stil vaspitanja. Ukoliko se dogodi da nesvesno ponavljamo neka ponašanja svojih roditelja (a oni su radili najbolje što su umeli, jer su i oni nasledili i pounutrili stil vaspitanja svojih roditelja), pa tada ponavljamo baš ona koja nisu funkcionalna, razvijanja se predispozicija da deca odrastaju sa određenim razvojnim deficitima, sumnjama u svoju vrednost i pravo na ljubav.

Ovo je za mene odličan pokazatelj koliko je rad na sebi od presudnog značaja da zaobiđemo svoje nefunkcionalne aspekte, koji su višak ovde i sada. Time dajemo sebi priliku da kroz proces vaspitanja i podizanja dece uživamo i implementiramo nov pristup prilikom kontakta i života sa decom (istovremeno i prema nama samima), koji može da nam donese veće zadovoljstvo i izobilje sreće i radosti.
AniMašta
Anita Marković